Stvarnost i neStvarnost

Pravi pristup znanju vodi do svesnog poricanja Stvarnosti manifestacije, a ne negiranja njezinog postojanja. Manifestacija je manifestovani Bog, negiranje manifestacije znaći negiranje Boga. NeStvarnost manifestacije ne čini je bezvrednom ili negativnom. Svaka misao je sama po sebi vrednost: svaka reč je značenje, a svako značenje je vrednost. Tako da i koncept da je manifrestacija bezvredna, jer je neStvarna, predstavlja vrednost, ali niskog kvaliteta. Koncepti jesu aspekt uma, kome neki daju negativnu konotaciju, ali upravo zahvaljujući konceptima, znači i samom umu, možemo usmeravati duhovno traganje i kvalitetno tumačiti Božanske Vrednosti koje postoje nezavisno od tumačenja. Važno je ispravno vrednovati. Manifestacija je neStvarna zato što ne postoji sama po sebi, ne zato što ne postoji uopšte. Afirmisati da manifestacija ne postoji automatski znači potvrtidi njeno postojanje. Svaka afirmacija zahteva manifestaciju. Tvrditi da vreme ne postoji znači potvrditi njegovo postojanje jer su koncepti neodvojivi od vremena. Manifestacija postoji kao iluzija – neStvarnost, koja postoji efektivno ali ne Stvarno, upravo zato što ne postoji sama po sebi: Postojanje Manifestacije zahteva prethodnu Osnovu, koja čini mogućim Manifestaciju. Osnova je Stvarnost, a Manifestacija neStvarno ispoljavanje Stvarnosti. andrejpangos.blog

Namere i realizacija

Da bi traženje dobra bilo zaista pravo, neophodno je raditi na realizaciji efektivnog dobra. U suprotnom, možemo samo težiti ka onome za šta pretpostavljamo da jeste dobro, ali nije. Veoma je malo verovatno da ćemo stići na pravo mesto traženjem pogrešnog odredišta. Stoga je pravilno definisanje dobra od ogromnog značaja.
Maksima: put do pakla popločan je dobrim namerama, može se tumačiti na najmanje dva način. Prvi je kada sebe samo zavaravamo da su namere dobre. Drugi kada imamo zaista dobre nameere, ali nam nedostaju neophodne veštine da ih realizujemo. Usled toga put ka njihovom postizanju može ostati blokiran ili ići u mnogo drugačijem pravcu od ispravnog.
Koncept: dobra namera, mora biti zasnovan i na pravednosti, a ne samo na dobroti. Sazrevanje dobrote je ključni aspekt realizacije dobra, ali realizacija dobrog zahteva i sazrevanje sposobnosti duhovnog razlučivanja tj. raznih gradacija dobrog i zla. Dobrota se prvenstveno odnosi na princip Ljubavi. Razlučivanje, sa druge strane, je ispoljavanje Principa inteligencije.
Da bismo mogli garantovati veće dobro sebi i drugima, moramo povećati i sposobnost da realizujemo dobre namere, ali i sposobnost stvaranja sve kvalitetnijih namera, baziranih na Vrednosti Humanizacija.
Ukoliko nedostaje potreban kvalitet svesnosti, čak i varljive ideje mogu delovati vrlo evolutivno. Sazrevanjem duhovnog razlučivanja možemo uvideti da su neke od naših ranijih ideja u suštini zaslepljujuće zablude, iako smo ih ranije doživljavali kao svetli putokaz. Bez duhovnog razlučivanja smo generalno osuđeni na budemo žrtve sopstvenih egzistencijalnih predrasuda.
Prosvetlujuće svetlo je pravi putokaz, ali mnogi više vole svetlost koja zaslpeljuje jer omogućava egzistencijalno slepilo u kome ne vidiš ni sebe ni Sebe. Važno je da znamo da posle dugog boravka u pećini laži, svetlost istine može prouzrokovati mnogo osvešćujuće patnje. 

Svako od nas već jeste individualna kultura

U drugoj kulturi mozemo i naći rešenja za probleme naše kulture , ali je besmisleno istraživanje drugih kultura primenjujući naša ograničenjima, koja su i sama uzrok naših problema. Važno je istraživati otvorenog uma, prijemčivo,svesno i pronicljivo, pokušavajući da ne projektujemo svoje znanje a da steknemo znanje koje nam može biti od pomoći. Ne smemo ni da se ograničimo na analizu onoga što smo dobili na naše stare načine. Naprotiv, moramo se otvoriti prema drugačijem shvatanju, kako suštinsko i istinito razumevanje ne bi izostalo. Ovo se, naravno, odnosi i na specifične tradicije unutar kultura, učenja i lična iskustva. Svako od nas već jeste individualna kultura, jedinstvena i neponovljiva, koja bi morala nastojati da poboljša svoj kvalitet.

Uniformisanje i Sloboda

Uniformisanje može da dovede do većeg reda, ali to je mehanički poredak, zasnivan uglavnom na nesvesnosti. Radi se o nižom obliku reda. Humanizacija, s druge strane, podrazumeva kreiranje reda višeg stepena, pre svega unutrašnjeg, i u funkciji je prevazilaženja dualnosti: unutrašnjost-spoljašnjost. Gvozdena pravila logora služila su za održavanje reda, a ne za oslobađanje zatvorenika. Kao izraz Slobode Izvora (Apsolut) čovek teži slobodi. Red shvaćen kao zaista pozitivan faktor mora se posmatrati u smislu Humanizacije, a ne mehaničke kolonizacije koja stvara autome koji samo umišljaju da su slobodni.

Šta treba da naučimo?

Šta treba da naučimo?

Znati šta treba da naučimo od ključnog je značaja. Naime, pravilno primenjivanje pogrešnih ideja čini neizbežno logičkim nelogično se ponašati, ako ponašanje ispravno posmatramo, to jest sa perspektive Istinitih potreba.

Morali bi naučiti da što ispravnije vrednujemo ono što suštinski jesmo. Kao ljudska bića mi smo evolucija: pravilno vrednovati sebe suštinski znači povećati evolutivne sposobnosti, prvenstveno sposobnost sazrevanja svesti.

Što se se evolucija bolje razvija, to je više u skladu sa sopstvenom funkcijom, to jest sa samom sobom. Čovek je evolucija koja je plod evolucije. Njegov egzistencijalni kvalitet treba stoga definisati prvenstveno kvalitetom sa kojim prati evolutivne potrebe sebe samog – evolucije, odnosno koliko kvalitetno sazreva kao Humanizirajući put. Za naše i svačije dobro, trebalo bi se Humanizovati u što većoj meri, jednostavno jer Humanizacija predstavlja ljudsku evoluciju: evolucija u Elevaciji.

Ako pitate dete šta želi biti kad poraste, retko će odgovoriti da želi biti dete! Međutim, istina je da je svet naseljen milijardama odraslih fizičkih tela sa infantilnom psihom. Ukoliko želimo da ne budemo više pokvarena igračka u sopstvenim i tuđim rukama, morali bi svesno staviti sebe pod znak pitanja, stavljajući znak pitanja na kraju naših verovanja, posebno iza reči ja.

Ja? Ko sam ja? Zaista?