Jedan bez drugog: da li su druge osobe, sa kojima imamo interakciju, zaista naše projekcije?

                                                                           II DEO

Tekst koji sledi je drugi deo intervjua, odnosno serija pitanja-odgovora, koja će kasnije biti objavljena kao celina u zbirnom izdanju, i predstavljaće evolutivni nastavak našeg prvog intervuja Ti Izvireš iz Sebe (decembar 2018, Andrej Pangos – Ivana Bakočević). Inicijativa za ovaj način interaktivnog pisanja došla je kao rezultat Ivaninog izučavanja mnogobrojnih radova na italijanskom blogu Andreja Pangosa (andreapangos.it). Cilj ovih tekstova je da se putem koncepta i kvalitetnih utisaka pomogne, podstakne i doprinese evolutivnom sazrevanju aktivnih tragaoca i svih ljudi dobre volje.

Prema mnogim duhovnim tumačenjima, kaže se da u odnosima sa drugima mi zapravo projektujemo sebe ili skrivene delove sebe, naročito one, koje nam kao ponašanje ili osobine smetaju i iritiraju kod drugih. Da li su druge osobe, sa kojima imamo interakciju, zaista naše projekcije?

***

Ideja da ono što doživljavamo kao drugi, i njihove emocije i koncepti, nisu drugi sami po sebi, jer su to pojmovi, emocije i forme, proizvedeni u nama, veoma je različito od tvrdnje da su svi naše projekcije, koji postoje samo u našem umu, kao što se ponekad kaže, podrazumevajući percepciju kao aspekt uma.

Prva je tvrdnja tačna, druga nije. Percepcija se ne sme mešati sa objektom na kojem je zasnovana. Percepcija je elaboracija primljenih utisaka. Reći da se sve što doživljavamo događa samo u nama, zato što  naše doživljavanje ne može biti spoljašnje, inače ne bi ni bilo naše, ne znači tvrditi da ne postoji spoljašnji svet, odnosno nešto drugo osim nas samih. Između ostalog, ako bi svi drugi bili naša projekcija, čitav doživljaj zvan kozmos bi bio naša projekcija, što bi značilo da nema ni percepcije, več samo kozmosa, u smislu da sve to što doživljavamo smo mi sami kao kozmos. To da smo mi kozmos je u nekom smislu sasvim tačno, ali ta istina nije vezana za uobičajeni nivo svesti.

Ostali postoje, naravno, nezavisno od našeg iskustva, u smislu stvaranja u sebi iskustva definisanog kao on, drugi. Između ostalog, svaki drugi čovek predstavlja jedan aspekt spoljnog sveta, spoljnog u odnosu na našu percepciju. A samo, Onaj Jedini, koji je bez Drugog, je bez spoljašnjosti.

Stanje Jednog bez Drugog, može biti svrstano u tri osnovne faze ili okolnosti: Izvor bez ispoljavanja, Izvor sa Prirodom, Izvor sa Kozmosom u Prirodi.

Prva faza: Izvor, kao Prvobitno Postojanje bez nastanka i bez nestanka, je Osnovni Jedan bez drugog. Izvor bez sopstvenog ispoljavanja je Neizdiferencirani Totalitet: Čisto Postojanje, Čista (Izvorna) Svest, Izvorna Svetlost, Blaženstvo.

Druga faza: Izvor sa sopstvenim ispoljavanjem je isto Jedan bez drugog. Polarizacijom “dela” Sebe, Izvor realizuje u sebi Prirodu, gde ne nestaje Postojanje kao aspekt Izvora. Nepostojanje ne postoji, postoji samo postojanje. Nepostojanje je samo ideja, koja svakako zahteva postojanje da bi bila izražena. Naravno, može da ne postoji nešto relativno, na primer neki lek za neku specifičnu bolest. Ali apsolutno nepostojanje ne postoji.   Priroda, koja je polarizacija Potencijala datog od Izvora, je postojanje ali bez Izvorne Svetlosti, zato se ponekad Priroda zove i Senka.

Obzirom da je Izvor “početno” Sve, Priroda ne može biti van Izvora, znači da je i Izvor sa Prirodom, isto tako Jedan bez drugog. Tu se kao “početno” misli na “fazu” kada nije još došlo do ikakvog razlikovanja. Priroda je, u stvari, razlikovanje jednog “dela” potencijala Izvora, kojega možemo nazvati Nula, u pozitivni i negativni potencijal, što je na kraju ponovo nula, nula prerušena u dvojnost. Ovo deljenje u suprotnosti, plus i minus, omogućava i Prvobitni Elektricitet. Važno je istaći da Nula Izvor nije ništa, naprotiv: Izvor pre svakog ispoljavanja je Sve, a sukcesivno ispojavanje je deo Svega, koje je proisteklo iz “dela” Prvobitnog Svega.

Treća faza Jednog bez drugog, je stvaranje Kozmosa, tako da Prvobitni elektricitet oplodi Prirodu u nekom “delu” gde je ona postala nestabilna. Na taj način se redom stvara bezbroj Univerzuma, u smislu Sunčevih sistema, koji svi zajedno sačinjavaju Kozmos. I u tom slučaju se ništa ne dodaje Jednome bez drugog, Kozmos je ispoljavanje potencijala već sadržanog u Jednom bez drugog.

Tako da postoji samo Jedna Svest i Jedno Postojanje. Aspekti Izvora, Svest i Postojanje su istovetni, istovremenska bezvremenost. Ali, ispoljavanjem se Jedina Svest diferencira i grana, tako da imamo Jednu Apsolutnu Svest i bezbroj relativnih svesti, što znači i centara opažanja kozmosa, i to isto znači da nisu svi naše projekcije. Mnoštvo relativnih svesti u okviru jedine svesti je stvar fizike, ali ne na fizičkom nivou, već u samoj osnovi kozmosa. Naime, Izvorna Svetlost (Izvorna Svest) je Jedna i bez ikakve diferencijacije. Diferencijacijom jednog “dela” sebe, Izvorna Svetlost stvori Prirodu, iz čega proizlazi i Prvobitni Elektricitet, koji može u samoj Prirodi stvarati elektromagnetne jedinice, koje dobijaju obliku torosa, koji su jedinice izdiferencirane svesti.

Ako bi drugi bili zaista samo naše projekcije, smrću našeg fizičkog tela, dakle sposobnosti fizičke percepcije, stvaranje emocija i koncepata, čitavo čovečanstvo bi prestalo da postoji, zao što je prethodno bilo, samo navodno, naša projekcija, percepcija. Naravno, mi nismo samo fizičko telo, ali ovaj koncept isto je tačan čak i ako uzmemo u obzir naše aspekte: više ja i Monadu, znači Dušu. Oni su deo Manifestacije, odnosno diferencijacije. Izvor – Bog je jedini projektor, sve ostalo, uključujući neizdiferenciranu Prirodu, je projektovano.

Zanimljivo, kod ideje da su drugi sve naše projekcije, je to da mnogi misle da su drugi samo, baš samo, njihove projekcije, što označava određeni stepen delirijuma omnipotencije. Ako bi bila istina da je drugi samo projekcija nekoga, morao bi postojati samo jedan projektor, dok bi svi ostali bili projekcije jedine projekcije tog projektora. Stoga, niko drugi, osim jednog, ne može da projektuje. Kako sam već napomenuo, istina, postoji samo jedan projektor, ali to nije ljudsko biće, već  Izvor. Sva ljudska bića, uključujući i nas same, naša su projekcija samo ako se zaista prepoznajemo u Izvoru: Ja Sam Izvor.

Idejno, logičnim razmišljanjem čovek može dosta lako shvatiti ideju: čovečanstvo je projekcija Mene Izvora, ali biti Izvorna perspektiva je sasvim drugačija stvar od puke konceptualizacije o tome. Važno je uzeti u obzir da Izvor nije čovek.

Kada kažemo za ,,sebe”, koristeći koncept „ja“, važno je tačno znati na koga se pozivamo. Ko sam ja? Ko sam uistinu? Ko sam ja, Stvarno? To su suštinska pitanja na koja moramo odgovoriti, ako se želimo osloboditi zamišljanja sebe, odnosno zamišljenog identiteta, koji nije ništa drugo nego odsustvo Istine, znači neznanja sebe kao Izvora, odnosno Jednog bez drugog.

2 thoughts on “Jedan bez drugog: da li su druge osobe, sa kojima imamo interakciju, zaista naše projekcije?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s