Najviši oblik Saosećanja je bez stvaranja patnje u sebi. Emanacija  Ljubavi i Blaženstva je direktan način da se pomogne sebi i drugima da se prevaziđu vibracije patnje.

IV DEO

Tekst koji sledi je četvrti deo intervjua, odnosno serija pitanja-odgovora, koja će kasnije biti objavljena kao celina u zbirnom izdanju, i predstavljaće evolutivni nastavak našeg prvog intervuja Ti Izvireš iz Sebe (decembar 2018, Andrej Pangos – Ivana Bakočević). Inicijativa za ovaj način interaktivnog pisanja došla je kao rezultat Ivaninog izučavanja mnogobrojnih radova na italijanskom blogu Andreja Pangosa (andreapangos.it). Cilj ovih tekstova je da se putem koncepta i kvalitetnih utisaka pomogne, podstakne i doprinese evolutivnom sazrevanju aktivnih tragaoca i svih ljudi dobre volje.

 

Živeći u atmosferi kolektivne (ne)svesti koja izjednačava ranjivost sa slabošću, naučeni smo da ne priznajemo i ne pokazujemo ranjivost; Međutim, prema uvidima iskusnih tragalaca, sledi spoznaja: Ako dopustimo sebi da živimo punim srcem prepoznaćemo ranjivost kao jedan od naših najvećih potencijala. Da li to znači da nas negiranje, prikrivanje i odbacivanje ranjivosti onemogućava da živimo život punim srcem i propuštamo priliku za transformaciju i rast ? Kako učiniti tu transformaciju, koja nije bezbolna, samoisceljujućim procesom?

 Osetljivost je dar koji treba razvijati, i zato što predstavlja izražavanje principa osećaja, u suštini Ljubav i Blaženstvo. Osetljivost je često praćena krhkošću, što može biti veliki problem, posebno u okruženju karakterisanom neosetljivosću i grubošću. Krhkost je svakako prepreka za Humanizaciju, koja predstavlja i povećanje osetljivosti, ali praćena smanjenjem psihičke ranjivosti.

Biti svestan tuđe patnje je takođe ključni duhovni kvalitet, ali isto tako je i ključna sposobnost da se ne pati zbog tuđe patnje. Svaki osećaj je uvek unutrašnji, to je iskustvo subjekta koji ga proizvodi u sebi. Zapravo, osećati nečije teško stanje znači stvarati teško stanje u sebi, što znači biti pasivni objekt mehanizama patnje, podsticano vibracijama tuđeg teškog stanja.

Najviši oblik Saosećanja je bez stvaranja patnje u sebi. Reč je o Integralnoj Svesti koja je svesna patnje drugih, i spontano pomaže, a da pri tom ne narušava stanje Integralne Svesti, koja je karakterisana Blaženstvom. Emanacija  Ljubavi i Blaženstva je direktan način da se pomogne sebi i drugima da se prevaziđu vibracije patnje.

Sa druge strane, nesvesno reagovanje na tuđu patnju – hrani patnju, sopstvenu i tuđu.

Sazrevanjem svesti postajemo sve slobodniji od spoljnih i unutrašnjih negativnih uticaja. Pre svega, zato što, oslobađajući se od unutrašnjih negativnosti, oslobađamo se stvaranja spoljašnje negativne rezonancije-privlačnosti. Pored toga, sazrevanjem svesti, sazrevamo i sposobnost transformacije zla u dobro, do tačke u kojoj možemo pozitivno transformirati ogromne količine negativnih psihičkih pojava, a da ih pri tom ne trpimo. Koncept pretvaranja zla u dobromora se shvatiti u metaforičkom smislu. Nešto ne može postati nešto drugo, znači različito od sebe samog. Izraz: pretvaranje zla u Dobromora se shvatiti prvenstveno kao povećanje vibracionog kvaliteta u datom prostoru, tako da isti prostor vibrira bolje.

Važno je, uzeti u obzir da prava psihička ranjivost nije mentalna i emocionalna rigidnost, koja „štiti“ prividnim izolovanjem od sveta. “Izolovanjem” sebe postajemo moćno ranjivi, takođe zato što izolacija oštećuje sposobnost osećanja, odstupanje od mogućnosti osećaja sebe i Sebe.

Izolacija je, međutim, samo način kazivanja, pisanja. Ideja istinske izolacije sebe je apsurd, jednostavno zato što nema izolovanih sistema. U “najboljem” slučaju možemo se zabarikadirati, ali zapamtimo da su barikade često mesta povreda i smrti.

Prava neranjivost je Integralna svest, oslobođena od velova Maye, koji su poput vozila za sazrevanje Kosmičke osetljivosti, oslobođene od istih velova Maya.

cerchi

Ako živimo prateći uvek glas Srca, čemu zapravo težimo sledeći taj koncept?

III DEO

Tekst koji sledi je treći deo intervjua, odnosno serija pitanja-odgovora, koja će kasnije biti objavljena kao celina u zbirnom izdanju, i predstavljaće evolutivni nastavak našeg prvog intervuja Ti Izvireš iz Sebe (decembar 2018, Andrej Pangos – Ivana Bakočević). Inicijativa za ovaj način interaktivnog pisanja došla je kao rezultat Ivaninog izučavanja mnogobrojnih radova na italijanskom blogu Andreja Pangosa (andreapangos.it). Cilj ovih tekstova je da se putem koncepta i kvalitetnih utisaka pomogne, podstakne i doprinese evolutivnom sazrevanju aktivnih tragaoca i svih ljudi dobre volje.

 

Ako živimo prateći uvek glas Srca, čemu zapravo težimo sledeći taj koncept? Da li je to put patnje ili način da se u potpunosti izrazimo, da živimo ono što Jesmo, da budemo autentični ?

***

Da bismo pravilno odgovorili na ovo pitanje, s pravom moramo definisati šta podrazumevamo pod rečju srce i konceptom: slediti srce. U suprotnom smo prinuđeni da sledimo, ili samo da mislimo da sledimo, nešto što u stvari ne znamo. Prinuđeni i zato što ne znati, znači biti pod ropstvom neznanja.

Sumnja ili nedoumica: da li je ispravno slediti srce? – nije li to možda posledica pogrešnih ideja o srcu i o ljubavi? Imajući prave ideje o srcu i o ljubavi, verovatno se ne bismo pitali: da li je ispravno slediti srce?

Važno je poboljšati ideje koje imamo o srcu, ljubavi, praćenju srca. Imajući pogrešne pojmove o srcu i o ljubavi, vrlo je lako tražiti ljubav na pogrešan način, što znači hraniti degenerativnu patnju.

Da bi bio zaista pozitivan, koncept: slediti srce, srce mora ukazivati na nešto što je zaista pozitivno.

Da li oni koji savetuju da moramo pratiti srce, zaista znaju šta oni podrazumevaju pod ovim konceptom? Jesu li svesni negativnih posledica koje rizikujemo da izdejstvujemo sledeći njihove eventualno netačne indikacije? Da li su svesni činjenice da će, ako pogrešno protumačimo njihove ispravne indikacije, njihove reći svejedno biti neka vrsta prokletstva za nas? Ista pitanja je dobro postaviti sebi, u vezi našeg savetovanja drugima, ali i sebi.

Ideja da moramo slediti srce podrazumeva subjekt – ja. Da bismo kvalitativno protumačili izraz: sledimo srce, moramo takođe kvalitativno da definišemo šta pod pojmom podrazumevamo kao: ja. Ja? Ko ja? Ko sam ja? Odlično mesto za postavljanje znaka pitanja je odmah posle reči: ja. Ko sam ja? Da li sam jedan ili sam sastavljen od desetaka segmenata identiteta, svaki sa svojim identitetom, emocijama, željama, mehanizmima, konceptima? Ili, Stvarni Identitet je nešto sasvim drugo od ove mase emocija, misli, želja, segmenata identiteta? Ko sam ja Stvarno?

Ne poznajući sebe možemo samo fantazirati: biti fantazija u potrazi za odgovorima. S obzirom da smo mi (tačnije: jedan naš aspekt) onaj koji mora, odnosno želi da sledi srce, šta god se podrazumeva pod pojmom srca, dobro je odgovoriti na pitanje tačno: ko sam ja?

Pitanje: da li treba da pratim srce, takođe znači: da li ću poboljšati situaciju prateći srce? Da bismo podstakli najveće moguće poboljšanje, vrlo je korisno definisati na najbolji mogući način, šta pod pojmom poboljšanja mislimo. Šta je najbolje za nas? Kao ljudska bića, mi smo evolucija. Funkcija evolucije je da podstiće evoluciju, da se razvija na najbolji mogući način. Ono što najviše razlikuje ljudsko biće od životinje je samosvest, što je osnova duhovne evolucije. Stoga je osnovni zadatak svakog ljudskog bića da duhovno sazreva.

Koncept srca tiče se principa osećaja, koji zajedno sa voljom i znanjem sačinjava trojstvo primarnih manifestovanih duhovnih principa. Iz perspektive ideje o srcu, poboljšavanje sebe kao evolucija, znači poboljšanje sposobnosti da osečamo i poboljšanje osećaja. Ovaj proces možemo definisati kao elevaciju osećaja. Poboljšanje kvaliteta sposobnosti osećanja je od suštinskog značaja. Da bismo podigli kvalitet osećanja, moramo poboljšati kvalitet onoga koji oseća, znaći nas samih, razvijanjem sposobnosti da osetimo sebe na sve višim nivoima svesti.

Pratiti srce, ili potrebe srca, od velike je važnosti, ali pod uslovom da time mislimo na podizanje kvaliteta sposobnosti osećaja i onoga sto osećamo. Pravo razumevanje izraza: slediti srce može biti veoma prosvetljujuće. A sa druge strane, pogrešno tumačenje ideje da moramo pratiti srce, je zaslepljujuće. Ako pod pratiti srce podrazumevamo pratiti emocije i realizovati želje, možemo mnogo, čak ozbiljno, nauditi sebi i drugima. Kao što dobro znamo, nisu sve emocije i želje pozitivne. Ako ideju srca vezujemo za emocije, moramo uzeti u obzir da emotivni nivo može biti povređen. Slomljeno srce sigurno ne može biti dobar vodič,  nešto što treba pratiti.

Prepustiti se da nas srce vodi je ključna duhovna sposobnost, pod uslovom da pravilno definišemo šta mislimo sa pojmom: srce. Pod prepuštanjem da nas vodi srce, morali bi razumeti kao: slediti put Prosvetljenja, tačnije: postati sve bolji Prosvetljavajući put, za sebe i druge.

Blaženstvo i Ljubav su dva maksimalna aspekta osećaja, ne osećanja: Blaženstvo je Izvorno iskustveno stanje, a Ljubav je manifestovano iskustveno stanje. Ni Ljubav, ni Blaženstvo nisu osećanja.

Ako se ideja srca odnosi na princip osećaja, potpuno je legitimno definisati: Blaženstvo kao Izvorno (nemanifestovano) Srce i Ljubav kao Manifestovano Srce.

U tom smislu, pratiti put Srca znači težiti ka Ljubavi i Blaženstvu, znači realizovati kontnuitet svesti kao Ljubav i kao Blaženstvo. To znači, težiti ka Prosvetljenju.

Pravo praćenje Srca vodi do toga da prepoznamo Sebe kao Srce Ljubav i Srce Blaženstvo.

Posmatrano sa parcijalne perspektive, parcijalna stanja, kao što su emocije, mogu izgledati vrlo skladno, na primer kao u slučaju radosti. Radost možemo da dozvolimo da se spontano ispolji, ili je možemo svesno posmatrati i to će omogučiti prelazak na viši nivo svesti od radosti, na nivo gde je iskustvo potpunije, jače, suptilnije, prijatnije.

Posmatrajući integralno iz perspektive integralne svesti, parcijalna stanja se ipak pokazuju kao neharmonična stanja. U poređenju sa Blaženstvom i Ljubavlju, emocije su sigurno izobličenja, različiti sepeni pomračenja Svetlosti Blaženstva i Ljubavi.

Emocije su veoma važan evolutivni instrument, potreban na određenom nivou svesti, koji se duhovnim sazrevanjem prevazilazi. Što ne znači, nimalo, da je emocije potrebno potisnuti. Naprotiv, potrebno ih je osvetlliti svesnosću, da bi se pojavio kontinuitet svesti u domenu Blaženstva i Ljubavi. Bitno je oplemeniti emocije da bi mogli da Budemo Ljubav-Blaženstvo.

 

Jedan bez drugog: da li su druge osobe, sa kojima imamo interakciju, zaista naše projekcije?

                                                                           II DEO

Tekst koji sledi je drugi deo intervjua, odnosno serija pitanja-odgovora, koja će kasnije biti objavljena kao celina u zbirnom izdanju, i predstavljaće evolutivni nastavak našeg prvog intervuja Ti Izvireš iz Sebe (decembar 2018, Andrej Pangos – Ivana Bakočević). Inicijativa za ovaj način interaktivnog pisanja došla je kao rezultat Ivaninog izučavanja mnogobrojnih radova na italijanskom blogu Andreja Pangosa (andreapangos.it). Cilj ovih tekstova je da se putem koncepta i kvalitetnih utisaka pomogne, podstakne i doprinese evolutivnom sazrevanju aktivnih tragaoca i svih ljudi dobre volje.

Prema mnogim duhovnim tumačenjima, kaže se da u odnosima sa drugima mi zapravo projektujemo sebe ili skrivene delove sebe, naročito one, koje nam kao ponašanje ili osobine smetaju i iritiraju kod drugih. Da li su druge osobe, sa kojima imamo interakciju, zaista naše projekcije?

***

Ideja da ono što doživljavamo kao drugi, i njihove emocije i koncepti, nisu drugi sami po sebi, jer su to pojmovi, emocije i forme, proizvedeni u nama, veoma je različito od tvrdnje da su svi naše projekcije, koji postoje samo u našem umu, kao što se ponekad kaže, podrazumevajući percepciju kao aspekt uma.

Prva je tvrdnja tačna, druga nije. Percepcija se ne sme mešati sa objektom na kojem je zasnovana. Percepcija je elaboracija primljenih utisaka. Reći da se sve što doživljavamo događa samo u nama, zato što  naše doživljavanje ne može biti spoljašnje, inače ne bi ni bilo naše, ne znači tvrditi da ne postoji spoljašnji svet, odnosno nešto drugo osim nas samih. Između ostalog, ako bi svi drugi bili naša projekcija, čitav doživljaj zvan kozmos bi bio naša projekcija, što bi značilo da nema ni percepcije, več samo kozmosa, u smislu da sve to što doživljavamo smo mi sami kao kozmos. To da smo mi kozmos je u nekom smislu sasvim tačno, ali ta istina nije vezana za uobičajeni nivo svesti.

Ostali postoje, naravno, nezavisno od našeg iskustva, u smislu stvaranja u sebi iskustva definisanog kao on, drugi. Između ostalog, svaki drugi čovek predstavlja jedan aspekt spoljnog sveta, spoljnog u odnosu na našu percepciju. A samo, Onaj Jedini, koji je bez Drugog, je bez spoljašnjosti.

Stanje Jednog bez Drugog, može biti svrstano u tri osnovne faze ili okolnosti: Izvor bez ispoljavanja, Izvor sa Prirodom, Izvor sa Kozmosom u Prirodi.

Prva faza: Izvor, kao Prvobitno Postojanje bez nastanka i bez nestanka, je Osnovni Jedan bez drugog. Izvor bez sopstvenog ispoljavanja je Neizdiferencirani Totalitet: Čisto Postojanje, Čista (Izvorna) Svest, Izvorna Svetlost, Blaženstvo.

Druga faza: Izvor sa sopstvenim ispoljavanjem je isto Jedan bez drugog. Polarizacijom “dela” Sebe, Izvor realizuje u sebi Prirodu, gde ne nestaje Postojanje kao aspekt Izvora. Nepostojanje ne postoji, postoji samo postojanje. Nepostojanje je samo ideja, koja svakako zahteva postojanje da bi bila izražena. Naravno, može da ne postoji nešto relativno, na primer neki lek za neku specifičnu bolest. Ali apsolutno nepostojanje ne postoji.   Priroda, koja je polarizacija Potencijala datog od Izvora, je postojanje ali bez Izvorne Svetlosti, zato se ponekad Priroda zove i Senka.

Obzirom da je Izvor “početno” Sve, Priroda ne može biti van Izvora, znači da je i Izvor sa Prirodom, isto tako Jedan bez drugog. Tu se kao “početno” misli na “fazu” kada nije još došlo do ikakvog razlikovanja. Priroda je, u stvari, razlikovanje jednog “dela” potencijala Izvora, kojega možemo nazvati Nula, u pozitivni i negativni potencijal, što je na kraju ponovo nula, nula prerušena u dvojnost. Ovo deljenje u suprotnosti, plus i minus, omogućava i Prvobitni Elektricitet. Važno je istaći da Nula Izvor nije ništa, naprotiv: Izvor pre svakog ispoljavanja je Sve, a sukcesivno ispojavanje je deo Svega, koje je proisteklo iz “dela” Prvobitnog Svega.

Treća faza Jednog bez drugog, je stvaranje Kozmosa, tako da Prvobitni elektricitet oplodi Prirodu u nekom “delu” gde je ona postala nestabilna. Na taj način se redom stvara bezbroj Univerzuma, u smislu Sunčevih sistema, koji svi zajedno sačinjavaju Kozmos. I u tom slučaju se ništa ne dodaje Jednome bez drugog, Kozmos je ispoljavanje potencijala već sadržanog u Jednom bez drugog.

Tako da postoji samo Jedna Svest i Jedno Postojanje. Aspekti Izvora, Svest i Postojanje su istovetni, istovremenska bezvremenost. Ali, ispoljavanjem se Jedina Svest diferencira i grana, tako da imamo Jednu Apsolutnu Svest i bezbroj relativnih svesti, što znači i centara opažanja kozmosa, i to isto znači da nisu svi naše projekcije. Mnoštvo relativnih svesti u okviru jedine svesti je stvar fizike, ali ne na fizičkom nivou, već u samoj osnovi kozmosa. Naime, Izvorna Svetlost (Izvorna Svest) je Jedna i bez ikakve diferencijacije. Diferencijacijom jednog “dela” sebe, Izvorna Svetlost stvori Prirodu, iz čega proizlazi i Prvobitni Elektricitet, koji može u samoj Prirodi stvarati elektromagnetne jedinice, koje dobijaju obliku torosa, koji su jedinice izdiferencirane svesti.

Ako bi drugi bili zaista samo naše projekcije, smrću našeg fizičkog tela, dakle sposobnosti fizičke percepcije, stvaranje emocija i koncepata, čitavo čovečanstvo bi prestalo da postoji, zao što je prethodno bilo, samo navodno, naša projekcija, percepcija. Naravno, mi nismo samo fizičko telo, ali ovaj koncept isto je tačan čak i ako uzmemo u obzir naše aspekte: više ja i Monadu, znači Dušu. Oni su deo Manifestacije, odnosno diferencijacije. Izvor – Bog je jedini projektor, sve ostalo, uključujući neizdiferenciranu Prirodu, je projektovano.

Zanimljivo, kod ideje da su drugi sve naše projekcije, je to da mnogi misle da su drugi samo, baš samo, njihove projekcije, što označava određeni stepen delirijuma omnipotencije. Ako bi bila istina da je drugi samo projekcija nekoga, morao bi postojati samo jedan projektor, dok bi svi ostali bili projekcije jedine projekcije tog projektora. Stoga, niko drugi, osim jednog, ne može da projektuje. Kako sam već napomenuo, istina, postoji samo jedan projektor, ali to nije ljudsko biće, već  Izvor. Sva ljudska bića, uključujući i nas same, naša su projekcija samo ako se zaista prepoznajemo u Izvoru: Ja Sam Izvor.

Idejno, logičnim razmišljanjem čovek može dosta lako shvatiti ideju: čovečanstvo je projekcija Mene Izvora, ali biti Izvorna perspektiva je sasvim drugačija stvar od puke konceptualizacije o tome. Važno je uzeti u obzir da Izvor nije čovek.

Kada kažemo za ,,sebe”, koristeći koncept „ja“, važno je tačno znati na koga se pozivamo. Ko sam ja? Ko sam uistinu? Ko sam ja, Stvarno? To su suštinska pitanja na koja moramo odgovoriti, ako se želimo osloboditi zamišljanja sebe, odnosno zamišljenog identiteta, koji nije ništa drugo nego odsustvo Istine, znači neznanja sebe kao Izvora, odnosno Jednog bez drugog.

Zakon privlačnosti, Ljubav i Prosvetljenje

Tekst koji sledi je prvi deo intervjua, odnosno serija pitanja-odgovora, koja će kasnije biti objavljena kao celina u zbirnom izdanju, i predstavljaće evolutivni nastavak našeg prvog intervuja Ti Izvireš iz Sebe (decembar 2018, Andrej Pangos – Ivana Bakočević). Inicijativa za ovaj način interaktivnog pisanja došla je kao rezultat Ivaninog izučavanja mnogobrojnih radova na italijanskom blogu Andreja Pangosa (andreapangos.it). Cilj ovih tekstova je da se putem koncepta i kvalitetnih utisaka pomogne, podstakne i doprinese evolutivnom sazrevanju aktivnih tragaoca i svih ljudi dobre volje.

***

Poznata je izreka ,,ono što zračimo – to privlačimo“. Praktično, to bi trebalo da znači da stepen unutrašnjih blokada, neisceljenih emotivnih rana, negativnih uverenja privlači životne okolonosti deficitarne blagostanjem, srećom i materijalno-duhovnim prosperitetom. Kako se Zakon privlačenja primenjuje na putu dostizanja duhovnog prosvetljenja i Ljubavi ?

*

Jeste, tako je. U stvari, ako koristimo najviši životni standard, sve što je različito od Prosvetljenog stanja je životni deficit, koji se plaća mehaničkom patnjom, koja je negativna, štetna za pojedinca i okolinu. Različita je patnja koja je posledica duhovnog pročišćavanja i osvešćivanja, ona je pozitivni simptom duhovnog sazrevanja: patnja na putu oslobođenja od patnje. Kada pomislimo na život, dobro je podsetiti se da je Izvor – Stvarni Život, a Izvorno Stanje je Čista Punoća, Istovetnost Postojanja i Svesti, Izvorna Svetlost, Blaženstvo.
Zakon privlačnosti je zakon osnovnog delovanja Ljubavi, koja proističe iz osnove kozmičke kohezije, nastale iz spajanja, Duha i Prirode. Ovakvo spajanje ima kao rezultat Kozmos, odnosno novi Sunčev sistem. Kozmos, svaki Sunčev sistem, svaki čovek je u stvari toros, oblik koji podseća na sferu, loptu, isečenu na gornjem i donjem polu. U tom smislu, Kozmos je zbir svih sunčano-zvezdanih sistema, koji svaki predstavlja specifično ispoljavanje Principa Kozmosa. To je serija makro i mikrokozmosa, gde mikrokozmos je mikrokozmos u poređenju sa makrokozmosom koji ga sadrži, kao kod ruskih matrjoški. I sam čovek je Sunčev sistem, kozmos sam po sebi, gde, pojednostavljeno rečeno, čakre predstavljaju određene planete, slično kao što svaka planeta predstavlja fizičko telo jedne čakre, ili bolje rečeno Principa delovanja, Sunčevog sistema. Čakri ima sedam, a planeta ima više, ali pravim razumevanjem i svrstavanjem je očigledno da je taj princip ispravan.
Prvi Spoj Duha i Materije, koji se desio zbog kontakta između Prvobitne Električne Vibracije, koje možemo nazvati delovanje Oca, sa određenom “tačkom” Prirode, koju možemo nazvati Majka, stvorio je prvi elektromagnetni oblik, a to je Prvi Kozmos – Prvi Sin, u okviru kojeg se stvara bezbroj sinova po istom principu. U svemu tome je dobro da uzmemo u obzir da Otac i Majka nastaju sa začećem Sina, pre toga su oni Princip Duh i Priroda, bez očinstva, bez majčinstva, znači bez Kozmosa.
Po tom principu su se stvorile i Monade, to je ono što posle nastanka samosvesnog čoveka, znači čoveka sa recimo tako, individualnim duhom, možemo nazvati ljudska Duša. Samosvest omogućava, specifično povezivanje nižeg ja i višeg ja čoveka sa Monadom, Dušom, posebno sa najvišim aspektom Monade, to jest Voljom, koja predstavlja Oca. Tako, svaki čovek ima svoju Monadu, odnosno svaka Monada ima svog čoveka, mada je to u stvari isto: zato što je čovek rezultat ispoljavanja Monade. Duhovnim sazrevanjem čovek prepoznaje Monadu kao samog sebe, tačnije kao Pravog Manifestovang Sebe, koji izvire iz Izvora, koji je Stvarni Identitet: to što Stvarno Jesmo (Čisto Postojanje, Čista Svest, Blaženstvo), Izvor Svega sem Izvora, koji ne izvire iz ničega, već oduvek Postoji.
Da bismo zaista imali dobrobiti od zakona privlačnosti, moramo učiniti da nas Ljubav sve više privuče, da budemo sve više pod uticajem Ljubavi, što znači sazrevati sposobnost voljenja. Zato je važno da naša namera bude realizacija pravih ljudskih potreba, koje su direktno vezane za ostvarenje Ljubavi kroz čoveka (posebno u smislu čoveka kao niže ja i više ja) i čoveka kroz Ljubav. Da sintetišemo, što više se oslobađamo lažnih, nametnutih potreba, egoističnih težnji, više odgovaramo Zakonu privlačnosti – Ljubavi. Naravno, u nekoj meri može se zakon privlačnosti koristiti u funkciji nižih ciljeva, ali na kraju se za to plaća cena, a najviša cena je da se gubimo na putu duhovnog sazrevanja. Ljubav je uvek bez napora, a u duhovnom smislu: kvalitet napora se može odrediti na osnovu toga koliko nas napor oslobađa od napora. Ljubav je veoma visoki aspekt Božje spontanosti. Što se tiče duhovnog sazrevanja, ključni napor je u usklađivanje muškog i ženskog principa, a spontanost, odustvo napora je rezultat usklađenosti ova dva principa. Što su muško i ženski princip u nama usklađeniji na različitim nivoima postojanja, više mogu izražavati Potencijal Ljubavi, koja je osnovna ravnoteža kozmosa, ravnoteža na kojoj čitav Kozmos počiva.
Svrha je i vrsta privlačenja, utiče na sudbinu: poboljšanje kvaliteta svrhe pogoduje poboljšanju sudbine. Mudro je voditi se idejom da je prosvetljenje osnovna svrha života. Visoke svrhe favoriziraju privlačenje boljih evolucijskih alata, duhovnih učitelja, događaja, ljudi. Zakon privlačnosti nije opcija ni za jedno ljudsko biće. Da bismo dobili najbolje moramo se zaista poboljšati, a ne samo ubeđivati da smo bolji. Naše pravo poboljšanje zavisi neminovno od toga koliko smo sličniji Ljubavi, da bi na kraju mogli prepoznati sebe kao Ljubav: Ja Sam Ljubav, i odatle krenuli sa prepoznavanjem sebe na još višim nivoima postojanja, do Spoznaje Sebe kao Čistog Postojanja, Blaženstva.
Kada znamo Sebe kao Ljubav, znamo se kao Kozmički dah, i gubi se značajnost koju smo prethodno davali privlačenju. Onda smo svesni da se čitav sadržaj Kozmosa kreće u nama, diše u nama, sa nama… Za Ljubav je privlačenje fiziološka činjenica, a sve što može privlačiti Ljubav je samo Ljubav. Jednostavno, zato što na nivou postojanja Ljubavi nema drugog sem Ljubavi. A Ljubav ne može privlačiti sebe. Tako da je u stvari, Privlačenje Ljubavi zakon putem kojeg Ljubav deluje u svrsi evolucije, da bi omogućila spiralno sazrevanje pojedinačnih kozmosa. U ovom kontekstu smo u skladu sa zakonom privlačenja, i da on radi za nas, u meri u kojoj podstičemo spiralno sazrevanje nas samih, i drugih. U meri u kojoj podstičemo Elevaciju Svesti na evolutivnoj spirali, koja kao putanja je u suštini već zacrtana, ali cilj je da je osvetlimo svesnošću i autentičnošću, što su dva ključna elementa individualizacije.

46828836_10215603402189607_3647775871214813184_o

Nije reč o tome da sledimo put, već da stvaramo put

Izvod iz intervjua – Ti Izvireš iz Sebe

Kjučan trenutak za mene je bio kada sam direktno shvatio da je Prosvetljenje jedini istinski zadatak kojem možemo posvetiti život, da je sve ostalo vrtenje u krugu, kao hrčak u kavezu. Jeste, točak može biti veći ili manji, rđav ili lepo oslikan, ali suština se ne menja: zatvor je uvek zatvor, i kada ima zlatne rešetke. To mi je omogućilo da u sebi duboko odlučim da ću život strukturisati u cilju Prosvetljenja. Tako su se stvorile mogućnosti, što znači i prepreke, u skladu sa svrhom tog cilja. Zato što nije reč o tome da sledimo put, već da stvaramo put. Kreativnost je veoma važan element u razvoju. Između ostalog, kreativnost je efikasan protivotrov za destruktivnost, koja je ključna prepreka za zdrav zivot. Istinski tragaoc svesno koristi pozitivne uticaje i informacije u cilju sve boljeg praćenja Sebe, u smislu unutrašnjeg učitelja. Tako se iz tragaoca transformiše u pronalazača. Ako sledimo tuđi put, više smo sledbenici nego tragaoci. Ulogu duhovnog učitelja je dobro shvatiti kao pomoć prema sve većoj nezavisnosti, na sve višim nivoima. Ako toga nema, onda robujemo zavisnosti.

Kao pomoć u traganju, ako neko želi, može koristiti sledeće molitve i meditativne afirmacije, kako bi povećao kvalitet stvaranja Puta:

,,Molim Izvor za realizaciju svih sposobnosti za stvaranje autentičnog puta”,

,,Otvoren/a sam da spoznam suštinsku svrhu života”,
,,Molim Izvor za povećanje sposobnosti stvaranja puta Samorealizacije”,

,,Otvoren/a sam kreiranju direktnog puta do Istine”.

NASTAVLJA SE NA STRANICI   Intervju – Ti Izvireš iz Sebe

 

 

 

 

 

 

Što se tiče asketskog života

Izvod iz intervjua – Ti Izvireš iz Sebe

Što se tiče asketskog života, reč je o mogućnosti koja je za većinu nemogućnost, zbog jednostavnog razloga što ne mogu da odustanu od životnih projekata koje su pokrenuli. U mnogim slučajevima ne bi bilo ni mudro da se povlače od neasketskog života. Ali to nesmemo definisati a priori kao običan zivot, da ne bi sebe vodili pogrešnom idejom. ,,Običan život” možemo koristiti za definisanje obično standardnog, nesvesnog života. Neobičan život – ,,neobičan” zato što ne prati kolektivne tokove nesvesnosti, je život posvećen Samorealizaciji. U svrsi pozitivnog razlikovanja, može biti veooma korisna upotreba drugačijih pojmova, zamena koncepta: zdrav i nezdrav život, odnosno život direktno posvećen Prosvetljenju i život koji nije u svrsi ovog osnovnog razloga života. U svakom slučaju, u pitanju je više kvalitet života, ne oblik života. Kvalitet moramo odrediti na osnovu zdravih standarda, a povećanje svesnosti je sigurno zdraviji standard nego obitavanje kao nesvesna jedinica u nesvesnom kolektivu. Za neke, koji su u mogućnosti za asketski život, zato što nemaju posebnih već stečenih životnih obaveza bi to mogao biti način da se ne suoče sa sobom, zato što bi asketski život mogao postati bekstvo.

 

Znači, ključni elemenat nije oblik života, već kvalitet sile koja njime upravlja. Kvalitetna sila će kvalitetno transformisati formu, putem koje će se izražavati. Ključan je nivo svesnosti pojedinca. Duhovni put je u suštini put povećavanja sposobnosti duha da upravlja materijom u svrhu samorealizacije, odnosno, kako to zovem, Humanizacije.

Neasketski način života ima i svoje prednosti za duhovno sazrevanje. Na primer, kompleksnost svakodnevnog života može da nas obogati, ali sa druge strane zahteva posebne veštine koje nisu potrebne asketi, jer u svakodnevnom životu može imati prepreka koje neasketa nema. Jedna od prednosti asketskog života je da je manje pod uticajem spoljašnjih čulnih utisaka i tuđih negativnih mentalnih i emocionalnih tokova. Afirmacija ,,Sve je već Prosvetljeno – Rešeno – Isceljeno” je jedan od alata koje možemo koristiti za: umirenje mentalnih i emocionalnih tokova, i za podsticanje rešenja za svakodnevne probleme, unutrašnje i spoljašnje. Kako je objašnjeno u brošuri, koja se može besplatno preuzeti u pdf-u na mom blogu, afirmacija ,,Sve je već Prosvetljeno – Rešeno – Isceljeno” može se koristiti kao jednokratna meditativna afirmacija ili kao “mantra”. Znači, ritmičnim unutrašnjim ponavljanjem. Može se koristiti zatvorenih ili otvorenih očiju, tokom specifičnog meditiranja ili svakodnevnih aktivnosti. To je jedan od načina da povećamo svesni prilaz rešavanju problema, a time prevazilazimo i brigu. Nije reč o autosugestiji, vec o stimulisanju unutrašnjih i spoljašnjih pozitivnih transformacija. NASTAVLJA SE NA STRANICI   Intervju – Ti Izvireš iz Sebe

 

 

 

 

 

Ti stvaraš svoju sudbinu?

Izvod iz intervjua – Ti Izvireš iz Sebe

Koncept ,,Ti stvaraš svoju sudbinu” je u nekoj meri tačan, ali može biti i podsticaj za hranjenje delirijuma svemoći. Bolje je reći: ,,I ti stvaraš svoju sudbinu”, što je i objašnjeno u Vitezu. Ako nisu postavljene u širi izvorni kontekst, neke rečenice mogu biti fascinantne, ali i potencijalno zaluđujuće. Ako kažemo samo: ,,Ti stvaraš svoju sudbinu”, može izgledati da svako sam kroji sopstvenu sudbinu, što znači da svetovna dešavanja i kosmički uticaji ne deluju na njega. A takva ideja je u stvari zabluda.

Veoma važno je odrediti i na šta se misli pod pojmom: Ti. Ti – ko? Ko – ja? Što smo svesniji i više smo razvili egzistencijalne veštine, više možemo da utičemo na životne tokove u skladu sa potrebama duhovnog sazrevanja. Naime, nije samo stvar sposobnosti uticaja na dešavanja, već sposobnosti kvalitetnog uticaja, što znači u skladu sa evolutivnim potrebama. Ali ako nismo dovoljno svesni, mi ne stvaramo sopstvene sudbine, već smo mehanička sudbina koja ide šinama, bez mogućnosti skretanja. Ako nismo dovoljno svesni, na neki način nemano ni sudbine, u smislu da nemamo ni sebe, zato što nemamo mogućnosti svesnog usmeravanja životom. Ako nismo dovoljno svesni, mi smo poput kola sa automatskim pilotom koja slede već zapisanu navigaciju, suštinski nepromenljivu. Rečenica:,,Ti stvaraš svoju sudbinu”, može se tako koristiti za postavljanje pitanja sebi, može biti instrument za osvešćivanje našeg neznanja. – Ti stvaraš svoju sudbinu! Ja stvaram moju sudbinu? Šta je sudbina? Ko sam ja? Šta znači stvaranje sudbine? Kako stvarati bolju sudbinu? Na ovo zadnje pitanje možemo veoma konkretno odgovoriti meditiranjem sa afirmacijama: ,,Otvoren/a sam Ključnom Rešenju za Prosvetljenje”, i ,,Otvoren/a sam Integralnom Rešenju za Prosvetljenje”. NASTAVLJA SE NA STRANICI   Intervju – Ti Izvireš iz Sebe

 

Izvod iz intervjua – Ti Izvireš iz Sebe

NASTAVLJA SE NA STRANICI   Intervju – Ti Izvireš iz Sebe